Pre nekoliko godina neko od mojih prijatelja je na facebook-u podelio vest o Kseniji Komljenović, prvoj ženi sa doktoratom iz oblasti perkusija u našoj zemlji. Sećam se da sam istog trenutka podelila vest i dodala tekst “Ksenija – devojka za primer”. Ta moja reakcija je bila potpuno prirodna stvar, s obzirom da znam koliko je truda, vežbe, odricanja i rada potrebno svim mojim kolegama i koleginicama da bi dostigli takav uspeh. Nekoliko godina kasnije, na moje veliko zadovoljstvo, imala sam priliku da porazgovaram sa Ksenijom o njenom uspehu, iskustvu, izazovima, omiljenim projektima, i o tome šta sve priprema u narednom periodu. U nastavku teksta upoznajte Kseniju Komljenović 🙂
K: Kakav je osećaj biti prva žena u našoj zemlji sa doktoratom iz oblasti perkusija? Sećam se kada sam pročitala vest o tvom uspehu, pomislila sam – Ksenija je devojka za primer i treba što više ljudi da čuje njenu priču! Nedavno si u jednoj podkast emisiji govorila kako je jedan koncert kome si prisustovala bio okidač u tome da sviranje perkusija postane tvoj životni poziv. Da li možeš da nam kažeš nešto više o tome kako si počela da sviraš perkusije i kako si na svojim doktorskim studijama dospela u klasu jednog od najboljih profesora perkusija na svetu?
K: Hvala na komplimentu 🙂 Neobično je pomisliti da postoje neke sfere delovanja koje trenutno isključivo pripadaju određenoj grupaciji ljudi; ipak, korak po korak se te ekskluzivnosti menjaju. Iako me je rad na doktoratu izuzetno ispunio, on nije bio destinacija – već samo znak pored puta kojim i dalje koračam.
Moja ljubav prema perkusijama se rodila jednog subotnjeg jutra na Kolarcu. Kao učenica prve godine Srednje muzičke škole „Stanković“, otišla sam na koncert Odseka za udaraljke. Oduvali su me! I dalje se sećam cele ekipe koja je nastupala i svog utiska. To je bio jedan od najzabavnijih koncerata na kojima sam bila i ti momci su bili rok zvezde u mojim očima. Posle toga sam zamolila profesore Sinišu Jovića i Ivana Marjanovića da me prime u klasu. Naredne godine sam krenula na časove.
Godinama kasnije, kada je došlo vreme da izaberem doktorski program, znala sam da me jedino zanima da studiram sa Svetom Stojanovim koji predaje na Frost školi muzike (Univerzitet u Majamiju). Do tog momenta su se moje umetničke namere iskristalisale i znala sam da artikulišem šta želim, kao i kako da se pripremim za audiciju i intervju. Imala sam sreću da je prepoznao moju glad za znanjem i učenjem uz njegovo mentorstvo. Svet je i dalje jedan od mojih najvećih umetničkih inspiracija i oslonaca, a sada i dragi prijatelj.
K: Ovih dana aktuelan je pokret #womensupportingwomen. Podrška je uvek važna, a posebno u ovako izazovnim vremenima. Ko je bio tvoja najveća podrška na dosadašnjem putu i čiji su ti saveti najviše značili u nekim momentima važnog odlučivanja?
K: O ovome razmišljam često i izuzetno sam zahvalna životu koji mi je dao ljude koje imam. Od moje porodice koja me je oduvek podržavala i podsticala na izazove, do prijatelja koje sam imala sreće da steknem, a zatim i velikog broja darežljivih profesora, nesebičnih mentora i sjajnih saradnika koji su mi pomogli. Spisak je bukvalno besramno dug i na svakih par godina se proširi upoznavanjem nekog novog, izuzetnog bića koje me inspiriše.
K: Koja je to kompozicija zbog čijeg si izvođenja najponosnija do sada? Ko su kompozitori čija dela za tebe predstavljaju izazov i ka čijem izvođenju težiš?
K: Water, delo savremenog kompozitora Alehandra Vinjaoa, je delo čije bih izvođenje izdvojila. Kompoziciju smo snimili pre nekoliko godina kao deo vizuelnog albuma dostupnog na https://vimeo.com/ondemand/vinao. Težim ka istraživanju novih dela za svoj instrument i saradnji sa kompozitorima koji mogu doprineti repertoaru udaraljki na inovativan način.
K: Imala si priliku da nastupiš u dvoranama širom sveta i da sarađuješ na internacionalnim projektima. Koja je to dvorana u kojoj si nastupala, a koja je na tebe ostavila poseban utisak, a koji je to projekat na čiju si realizaciju izrazito ponosna?
K: Kolarac je moja omiljena dvorana jer ima najveći emotivni značaj. Ponosna sam na projekte kamerne muzike kojima se bavim – stvaranje male muzičke porodice koja danonoćno radi na bolno izazovnoj muzici je nešto najbolje što sam ikada stvorila i čega sam bila deo. Moj duo, Balkan Percussion Duo, i novi ansambl, Pneuma, dva su proizvoda velike ljubavi prema muzici i ljudima sa kojima sarađujem. Magija stvaranja muzike na visokom nivou sa ljudima koje volite je neopisiva.
K: Trenutno si angažovana na Teksas A&M univerzitetu u Korpus Kristiju kao profesorka perkusija, ali pre toga si imala priliku da budeš deo jedne potpuno različite kulturne sredine u Honkongu gde si provela više od godinu dana. Nakon višegodišnjeg isksutva, gledano iz ove perspektive, koje su to glavne razlika između ova dva edukativna sistema i šta je to najvažnije što si naučila (i dalje ućiš) iz jednog i drugog iskustva?
K: Najvažnije što sam naučila je da rad, ljubaznost i požrtvovanost imaju istu težinu svuda oko sveta. Iako je interesantno svedočiti kulturološkim nijansama i kontrastima, svuda ima ljudi čijem se upoznavanju radujem i od kojih mogu učiti. Što više upoznajem različite demografije ljudi, kulture i običaje, to sam više svesna načina na koji smo slični.
K: Ti si osnivačica i jedna polovina Balkan Percussion Dua, a tvoj kolega Dmitrij Nilov živi i radi u Rusiji. Kako održavate kontinuitet u radu i šta je to na čemu trenutno radite?
K: Prethodna godina je bila značajna za Dmitrija i mene. Osim koncerata po Koloradu, Virdžiniji i Teksasu, imali smo zakazan nastup u Karnegi holu. To je bio Dmitrijev debitantski resital u sklopu kojeg je trebalo Pneuma, naš drugi kamerni ansambl, da nastupa. Mesec dana pre datuma je pandemija zatvorila Njujork i odložila koncert na neodređeno. Trenutno se družimo onlajn, prebiramo po uspomenama i radujemo budućnosti u kojoj ćemo imati prilike da ponovo sviramo zajedno.
K: Kako si provela period izolacije? Mnogim muzičarima je bio jako plodonosan kada je stvaranje muzike u pitanju. Da li su se i tebi javile neke nove ideje?
K: Leto sam posvetila čitanju, sviranju i razmišljanju. Osim toga, aranžirala sam jedno od omiljenih dela, Posvećenje proleća Igora Stravinskog, za marimbu i klavir. Time sam započela kreativnu saradnju sa Lianom Paliodze Heron, divnom pijanistkinjom iz Gruzije koja živi u Njujorku. Trenutno kujemo planove o izvođenju i snimanju dela.
Pored toga sam započela rad na knjizi koja se bavi jednim od najuticajnijih američkih kompozitora i pedagoga danas. Izuzetno sam uzbuđena zbog rada na projektu i podeliću detalje čim budem u mogućnosti 🙂
K: Šta je to što ti predstoji u radu ove jeseni i da li će možda publika u Srbiji moći da te čuje i vidi u nekoj online varijanta uskoro? J
K: Ove jeseni ću se fokusirati na svoje studente, internacionalni mentorski projekat u kome učestvujem, pripremanje Stravinskog za snimanje i pisanje knjige. Onlajn me publika može redovno videti kao voditeljku At Percussion podkasta.