Na osnovnim studijama sam obožavala gradivo četvrte godine – kompozitore i dirigente 20. i 21. veka, one ljude koje sam potencijalno i dalje mogla da čujem i vidim u nekoj koncertnoj dvorani. Kšištof Penderecki, jedan od najvećih poljskih kompozitora svih vremena, bio je jedan od njih. Uvek bi mi srce posebno zadrhtalo kada bih čula da je neki kompozitor koji je svoje stvaranje započeo u klasično/umetničkom okviru proširio rad i na polje primenjene muzike. Prema njegovim rečima, proveo je dekade tražeći novi zvuk, ali je istovremeno istraživao i forme, stilove i harmoniju prošlih stoleća. Nastavio je da neguje oba puta, a svoj opus vidi kao njihovu sintezu… Čovek koji je napisao četiri opere, osam simfonija i mnoga druga instrumentalna i vokalno-instrumentalna dela ušao je u istoriju kao neko čije kompozicije i bez slike donose jasnu vizualizaciju onoga što je svojom muzikom želeo da poruči. Tužbalica posvećena žrtvama Hirošime napisana za 52 gudača nastala je pre tačno 60 godina, a za ovu kompoziciju Penderecki je dobio UNESCO nagradu 1961. godine. Dejvid Linč, Stenli Kjubrik i Martin Skorseze samo su neki od kompozitora sa kojima je sarađivao i u čijim je kultnim filmovima primenjena njegova muzika. Iako sam njegova dela slušala u izvođenju različitih sastava, nažalost, nikad mi se nije ukazala prilika da ga vidim uživo za dirigentskim pultom. Posvećujem mu današnju plejlistu i ovu kratku priču o njemu zato što bih volela da se, ako niste do sada, bliže upoznate sa muzikom ovog maestra.
Foto: Unsplash / Marco Del Borrello