Moj sagovornik u ovom intervjuu nije izgovorio rečenicu “Svako nebo može biti klavirsko”, ali on jeste neko ko je tako nešto učinio mogućim i ako bih mogla da biram, to bi bio radni naziv ovog teksta. Ivan Lončarević je neko ko poseduje višedecenijsko iskustvo u bavljenju muzikom, vodi izdavačku kuću, koncertnu agenciju i radio podkast Pop Depresija koji okuplja talentovane autore i izvođače. Između ostalog, on je idejni kreator jednog sjajnog projekta pod nazivom “Klavirsko nebo” koji je krajem prošle godine doživeo i svoje drugo izdanje. Trenutno je u pripremi treći konkurs za novu kompilaciju, a o tome kako izgleda osmisliti i realizovati ovakvu ideju, ali i ko su svi ti ljudi koji čine našu domaću pijanističku scenu boljim mestom razgovarala sam sa Ivanom u intervjuu koji sledi.
Jako sam bila uzbuđena kada smo dogovorili da ćemo uraditi ovaj intervju o projektu, koji je prema mom skromnom mišljenju jedan od najlepših muzičkih projekata koji je realizovan na našim prostorima u proteklih nekoliko godina. Kako si došao na ideju da osmisliš i započneš pravi poduhvat pod nazivom “Klavirsko nebo”?
Lepo je to što si rekla, hvala ti ❤️ I ja sam, jednom kada sam shvatio što je to što želim da uradim, bio baš jako uzbuđen, a i dalje sam 🙂 Cela ta ideja razvijala se postepeno, a mislim da je sam početak bio još na Studiju B. Sloba Konjović pravio je te svoje genijalne ambijent miskeve koji su išli posle vesti, Ceca Đolović je to isto radila, ali tokom dnevnog i noćnog programa na radiju i ohrabren njihovim egzibicijama i ja sam poželeo da to što mi je u glavi već neko vreme uobličim na neki „drugačiji“ način. Onda smo gledali koncert Olafura Arnaldsa u jednoj nestvarnoj katedrali u Utrehtu 2013. godine i to je bilo to. Počeo sam da pravim klavirske mikstejpove za mixcloud od leta 2015. godine, do sada ih je bilo 20 (na ovom linku možete pronaći i poslušati sve Ivanove plejliste sa pijanističkom muzikom), a vrlo brzo posle toga hteo sam da napravim ambijentalno-neoklasičnu kompilaciju sa srpskim muzičarima i korak posle toga bila je ideja „Klavirskog neba“, kompilacija nove klavirske muzike i otvoreni poziv svima koji vole klavir da se u to uključe. Evo posle dva konkursa i dve kompilacije, baš ovih dana puštamo u život i treći konkurs.
Tvoj pristup čitavoj ideji je krajnje profesionalan, ali ono što si ti uspeo jeste to da kompletno zaobiđeš čitav elitistički momenat u koji projekti koji se bave isključivo pijanističkom muzikom lako mogu da skliznu i kompletno promaše suštinu. Kako si u tome uspeo i da li si uopšte svestan toga?
Mene samo zanima da ljudi sviraju, komponuju i objavljuju svoju muziku i ako u tome nema pomoći institucija, esnafa, kružoka i ostalih – nemam ništa protiv toga. Potrebni su mi (i ne samo meni) ljudi koji vole to što rade i koji će tokom rada i uz pametno usmeravanje da napreduju. Da li je u pitanju klasična muzika, džez ili rokenrol je nebitno. I inače su žanrovi kao takvi kategorija iz XX veka, a u današnje vreme jedino je bitno da li ljudi vole muziku ili ne. Oni koji sve stavljaju u određene fascikle i nešto apriori odbijaju da slušaju ili gledaju me ne zanimaju. A odgovor na pitanje „da li sam svestan“, verovatno jesam na nekom nivou, ali nisam baš mnogo razmišljao o tome šta radim. Samo mi je bilo bitno da sve počne da se dešava i da se što više ljudi uključi u to.
I za prvo i za drugo izdanje “Klavirskog neba” okupio si sjajnu ekipu ljudi koja je žirirala prilikom selektovanja kompozicija. Koliko si se dvoumio oko toga koje ljude treba da uključiš u projekat?
Ništa se nisam dvoumio 🙂 Kišobran i Radio Aparat su srodne „organizacije“ i tu ni ne pitaš da li će da učestvuju, to se podrazumeva. LP Duo je moja velika inspiracija i da nije bilo njih verovatno ne bi bilo ni Klavirskog neba. Ostali ljudi koji su učestvovali u selektiranju, posebno pesama za KN#2, su ljudi koje sam upoznao tokom prvog konkursa i koje sam želeo da imam „u ekipi“, pošto mislim da su kompetentni ljudi sa jasnim stavovima svima potrebni. Meni posebno.
Da li uviđaš neku veliku razliku u odnosu na prvi kompilaciju i konkurs? Da li je broj prijavljenih bio veći i da li je možda prvo izdanje kompilacije ohrabrilo autorke i autore da budu slobodniji i da se prijave u većem broju?
Prvi put je broj prijavljenih kompozicija i autora bio zaista ogroman, mislim da sam pogrešio što nismo objavili dva izbora već tada, u isto vreme. U startu sam posložio dve kompilacije od pristiglih radova, ali odustao sam od toga pošto mi se činilo da to nije pametna ideja i da je megalomanski. A ta dva izbora su bila potpuno drugačija, taj koji nismo objavili bio je više ambijentalan, eksperimentalan, malo zahtevniji za slušanje. Jeste, prvi konkurs je bio lepa reklama i poziv, iako se za drugi prijavilo duplo manje učesnika (80:35), ali za drugi smo uveli „wild card“, tj. zvao sam ljude za koje sam želeo da budu na kompilaciju da nam nešto prilože i oni su to na zadovoljstvo svih nas to učinili (Andy Pavlov, Kosta Jevtić, Dejan Ilijić). Mislim da ću i ubuduće da zovem određene ljude da učestvuju „na poziv“, ali svakako da je konkurs i dalje primaran i da nam je on osnova za sve dalje akcije.
Piano City je globalna manifestacija, osmišljena od strane nemačkog kompozitora i vizionara Andreasa Kerna, održava se od 2010. godine u pet evropskih gradova, Berlinu, Milanu, Napulju i Palermu, rame uz rame sa Novim Sadom. Da li misliš da bi i Beograd trebao da ima festival ovog tipa?
Ja baš volim što je Piano City u Novom Sadu! Imao je Beograd i ima i dalje svoje festivale i globalne i lokalne i biće ih i dalje. Muzikon radi fantastičan posao i gerila akcijama i mejnstrim događajima, Bunt takođe i oni nisu jedini. Ima Beograd potencijal, ali Beograd na sreću nije Srbija i treba razmišljati o održivosti događaja ovakvog tipa i u drugim delovima Srbije.
U proteklih nekoliko godina, svest ljudi kada je u pitanju klavirska muzika se polako menja – možemo reći da ljudi postaju osvešćeniji da pijanistička muzika u startu ne mora da podrazumeva samo Šopena ili Šumana i pohađanje muzičke škole, već može biti moderna, živa, samouka i kranje inspirativna (što ne umanjuje vrednost dva pomenuta kompozitora :)). LP duo već godinama radi veliku stvar, ali da li misliš da su usamljeni u svojoj misiji ili postoje još neki mladi ljudi koji imaju tu vrstu potencijala da od klavira naprave živ organizam koji se razvija, menja i prilagođava vremenu u kojem živimo?
Drugi deo tvog pitanja je i moj odgovor 🙂 Da, mislim da postoje i mladi i ne tako mladi, pa i oni koji po godinama nisu baš mladi ljudi koji čine živ organizam, povezuju se i koriste prednosti vremena u kojem živimo i koji čine da cela ova akcija „Klavirsko nebo“ ima smisao. Moram da istaknem „Ansambl za drugu novu muziku“ koji je za mene, uz LP Duo, i najvažnija inspiracija. Posle duge pauze vratili su se na scenu 2017. godine, priključili mlade kompozitore i pijaniste da budu deo njihove ekipe (Andrej Negić i Dimitrije Beljanski su članovi Ansambla i učesnici Klavirskog neba) i učinili da se na genijalan način spoje sedamdesete i osamdesete sa XXI vekom. Ansambl je u isto vreme škola, orkestar, hipi komuna, izvor entuzijazma i radost sviranja. Neverovatno smo srećni svi mi koji volimo muziku što ti divni ljudi postoje i rade.
Promocija prvog izdanja bila je čarobna (biću slobodna da iskoristim ovaj pridev pošto zaista jeste bilo tako :)). Da li je planirana promocija i drugog izdanja nakon što prođe ovo trenutno stanje i da li će se u konceptu možda razlikovati od prve?
Super je sve ispalo, neću da krijem, presrećni smo i mi koji smo to organizovali (Kišobran, Incredible Bob, PD) i drago mi je da je reditelj Petar Petrović na lep način to sve zabeležio kamerom i izmontirao u koncertni film 🙂 Imali smo ambiciozne planove za promociju drugog izdanja, ali mislim da je realnije da kada se život bude vratio u normalu, možda najesen napravimo novi „Klavirsko nebo UŽIVO“ koncert na kojem ćemo praktično predstaviti i KN#2 i KN#3 koji će do tada biti kompletiran. Mislim da će se koncerti poslednji vratiti u naše živote, tako da planiramo oprezno, ali svakako ćemo biti spremni. Biće drugačiji koncept, to je sigurno, niko od nas ne voli da ponavlja stvari, a Incredible Bob voli izazove i napravićemo nešto lepo. I drugačije 🙂
Ono što bih svakako preporučila čitaocima jesu tvoje Piano Night plejliste koje pažljivo sastavljaš i deliš sa slušaocima. Da Ii postoji još nešto na čemu trenutno radiš kako bi ovo naše “klavirsko nebo” zvučalo još bolje?
Huh, tokom celog života nisam naučio da blejim i ne radim ništa i dosta nerviram ljude koji su mi bliski zbog toga… Stalno nešto radim(o) i smišljam(o), nešto je u fazi razrade, nešto će uskoro da bude gotovo, nešto je tek skica. Objavili smo tokom 2020. godine 4 nova divna albuma, jedan EP i dva singla (sva izdanja možete pronaći na ovom linku) i muzika je svakako tu da pomogne da se preživi u svakoj situaciji. Kako će muzičari da prežive to je već drugo pitanje… Nešto od tih novih ideja je vezano za klasičnu/ambijentalnu muziku, nadam se da će dosta toga da se realizuje do kraja godine. Voleo bih da svoje debitantske albume snime Dimitrije Beljanski i Andrej Negić, da Milica Tegeltija i Luka Ignjatović predstave svoje čudesno (zajedničko) delo, da Pavle Popov objavi sve što je spremio (Daydreaming Rhodes i Coucou Abel 2), da upoznam nove muzičare koji će da me oduševe svojom muzikom i talentom.
