Nakon što sam prvi put imala priliku da slušam njeno predavanje na zatvaranju ovogodišnje Webiz konferencije u Zrenjaninu, znala sam da ću sigurno u jednom trenutku napisati tekst i uraditi intervju sa Majom Bosnić, kompozitorkom i muzičkim pedagogom koja svojim radom pomera granice. U njenoj biografiji stoji da je ona kompozitor eksperimentalne konceptualne muzike, ali nakon što sam imala prilike da je upoznam, rekla bih da je mnogo više od toga. Ona ne samo da na drugačiji način doživljava muziku, već potpuno bez ograničenja pristupa komponovanju iste, tražeći nove načine i pristupe, kako kod sebe, tako i kod muzičara sa kojima sarađuje. Sve ovo o čemu govorim široj publici će postati jasno ako 27. juna dođu u Dvoranu Beogradske filharmonije na premijeru prvog u svetu koncerta sa mobilnim telefonima pod nazivom PHONES:ON. Maja je autorka i inicijatorka projekta, a o predstojećoj premijeri, njenom prethodnom kompozitorskom iskustvu, odnosu prema muzici i mnogim drugima stvarima, razgovarali smo sa njom u intervjuu koji sledi.
K: Svoje akademsko muzičko obrazovanje započela si u Srbiji, ali si sa daljim usavršavanjem nastavila u Engleskoj i tamo stekla zvanje doktora u oblasti kompozicije. Da li možeš da nam ispričaš nešto više o studijama u Londonu i o tome kakav je tvoj odnos prema muzici i komponovanju bio kada si stigla tamo, a koliko se promenio nakon što si završila studije?
M: Ja sam u London otišla pre svega jer sam imala potrebu da dobro proučim baš sve što se do tog trenutka dogodilo u muzičkoj (i zvučnoj) umetnosti, da imam pristup ogromnim bibliotekama i razvijem veštine koje bi mi posle pomogle da spremno istražujem, otkrivam i „patentiram“ potpuno nove mogućnosti u ovoj oblasti. Znala sam da ću na Goldsmiths-u imati sve potrebne resurse da to i postignem i ni malo nisam pogrešila. Tokom master studija iz kompozicije na Goldsmiths Univerzitetu, imala sam utisak da sam toliko bombardovana informacijama da se moje poimanje muzike iznova menjalo iz korena na svaka tri meseca. Imala sam tu sreću da sam bila u klasi profesora Rodžera Redgejta koji mi je od prvog dana pružao neverovatnu motivaciju svojom verom u mene i moje ideje, te sam tako do završetka doktorskih studija spontatno formirala nekakav jedinstven umetnički izraz i tipičnu estetiku koja se provlači u svim mojim kompozicijama, multimedijalnim radovima i eksperimentima.
K: Važan segment tvojih kompozicija jeste interaktivnost u koju često uključuješ i samu publiku. Kada si prvi put iskomponovala, ili bolje rečeno osmislila jednu takvu kompoziciju? Da li je neophodno da u 21. veku publika više ne bude nemi posmatrač i da muziku oseti svim čulima?
M: Veoma me interesuje da stvaram kompozicije koje dovode sve prisutne ljude u neke sasvim nove situacije i sprovode kroz nove doživljaje. Takođe, mislim da je neophodno da savremena umetnost prati svet oko sebe, kako bi uspela dovoljno direktno da komunicira sa društvom, i tako ga inspiriše i pokreće na nastavak razvoja. Kad malo sagledate svet oko nas, videćete da je tokom poslednjih decenija razvoj umetnosti i medijskih sadržaja u velikoj meri išao u pravcu pružanja većeg značaja publici i svakom čoveku koji dođe u kontakt sa umetničkim delom. Dogodilo se to da smo svi u nekoj meri i u nekoj oblasti postali nekakvi autori. Bilo da pišemo blog, delimo fotografije na instagramu ili društvenim mrežama, objavljujemo kratke filmove, igramo igrice na konzoli koja skenira pokrete našeg tela, ili gledamo 3d film u bioskopu, svi smo doživeli umetnost i medije iz prvog lica, odnosno na svojoj koži, u manjoj ili većoj meri. Svakodnevno nas mediji podsećaju da smo dovoljno važni da komentarišemo, objavljujemo i delimo raznorazne sadržaje, pa samim tim mislim da tradicionalni koncept koncerta u kom imate pasivnu publiku koja samo posmatra, sedi i sluša muziku, vise nije dovoljno zanimljiv. Tako je moja prva interaktivna kompozicija nastala 2010. godine, pod nazivom Zabuna na sceni.01/Donesi svoju buku! – interaktivna scenska instalacija u kojoj učestvuje publika za publiku, bučne predmete, ansambl, video i audio plejbek. Nakon toga je usledila i Zabuna na sceni.02/Kako ti kažeš? za žamor publike, flautu, klarinet i vodiča. Potom se razvio koncept za radionicu za ne-muzičare Đubrofonijski orkestar koji sam realizovala sa grupom Goethe Guerilla, zatim Shhhumigrad radionica sa koncertom za građane koji pretvaraju ćoškove grada u instrumente, vežbaju i nastupaju sa/na njima. I tu je i poslednji interaktivni performans Menuet4phoneS za publiku sa pametnim telefonima, koji je nastao u kolaboraciji sa grupom internacionalnih umetnika 4/phones collective na CTM festivalu u Berlinu ove godine.
K: U takvom pristupu muzici nisi usamljena i imaš nekoliko kolega širom Evrope koji prilaze stvaranju muzike na vrlo sličan način. Kakvu saradnju imaš sa njima i na koji način razmenjujete iskustva?
M: Kompozicije u kojima publika učestvuje su još uvek retka, tek povremena pojava, i opet svako od nas publiku tretira na drugačiji način. Veoma poštujem radove Dženifer Volš i Davida Helbiha, koji često eksperimentišu sa preoblikovanjem ideje tradicionalnog koncerta, pa su i njihove kompozicije, kao i moje, često između kategorija instalacije / radionice / performansa. Sa njima imam sjajnu saradnju, a u poslednje vreme smo razmenili dosta ideja, diskutovali o postupku uključivanja publike u nastup i metodama najefikasnije komunikacije između izvođača i publike, jer pripremamo izvođenje i njihovih kompozicija na koncertu PHONES:ON – new music with smartphones . Snimili smo i video uputstva koja će publika moći da prati uz Davidovu kompoziciju NO-MUSIC – earpieces (remix) i jedva čekam da vidim kako će cela sala reagovati. Takođe, Dženiferin Volunteer Chorus ćemo postaviti kao živu instalaciju od izvođača na Fejsbuku i sa publikom podeliti naše lične Fejsbuk news feed-ove na ekranu.
K: Šta za tebe predstavlja najveći izazov kada započinješ rad sa novim ansamblom? Kako muzičari koji izvode tvoje kompozicije reaguju na to kada im prvi put predočiš svoju ideju i koncept, s obzirom da su tvoje kompozicije na neki način deo celokupnog performansa koji bez njihovog dodatnog angažmana na sceni koji prevazilazi okvire muzičkog ne bi bio izvodljiv?
M: Mislim da je za svakog kompozitora rad sa ansamblima neprocenjivo važno iskustvo. Svaki ansambl ima svoj sistem rada, pa se tako uvek trudim da što pre prilagodim moj pristup njima. U slučaju mojih kompozicija, uvek sam spremna da čujem njihova mišljenja i predloge, a po potrebi čak i menjam pojedine delove kompozicija. Upravo sam se vratila sa Dilijan akademije za novu muziku na Mikonosu gde su moju kompoziciju za muzičare sa mobilnim telefonima \com.app.data izveli članovi čuvenog ansambla za novu muziku Klanforum Wein. Odmah su mi dali do znanja da nikada do sada nisu koristili telefone u kompozicijama i bili puni dodatnih pitanja vezanih kako za detalje u notama, podešavanja u telefonskim aplikacijama, tako i za moje ideje iza svih tih rešenja i postupaka. S obzirom na to da sam i pedagog, uživam da objašnjavam, prepričavam i sprovodim ljude kroz moje postupke korak-po-korak kako bi na kraju i oni sami mogli da formiraju kompletnu sliku o celoj kompoziciji i razumeju svaki detalj. Obožavam proces priprema mojih kompozicija i sav taj rad na probama.
K: Zastupaš ideju da muzički instrumenti mogu biti bilo šta što nas okružuje. Na toj ideji je zasnovan projekat Shhhumigrad. Da li možeš da nam kažeš nešto više o tome?
M: U skoro svim mojim radovima trudim se da pronalazim umetnost i otkrivam nešto sasvim novo u najobičnijim, svakodnevnim, trivijalnim stvarima, pojavama, pa uz to i probudim kreativnog izvođača u svakom čoveku. Zamislite da ste odličan slikar koji voli da istražuje i isprobava još neotkrivene mogućnosti, a da vas neko tera da celog života, svakog dana bojite crteže u jednoj istoj bojanci, voštanim bojicama, nikad ne prelazeći linije. Kompozitori su se odavno zasitili paletom zvukova koje proizvode klasični, romantični, pa čak i neki električni instrumenti, te se u savremenoj muzici mogu pronaći potpuno drugačiji načini upotrebe instrumenata, ili korišćenje raznih neobičnih, ili suviše običnih predmeta u izvođenju. To nije ništa strašno, niti je to negativan komentar na istoriju i melodičnu muziku. To je najprirodniji mogući nastavak razvoja muzičke umetnosti. Toliko ima napisane i snimljene tradicionalne klasične muzike da jedan čovek ne bi ni mogao sve da presluša tokom svog života. I sva muzička dela će uvek ostati arhivirana i dostupna za ponovno slušanje, svakom od nas. Tako da tradicionalnu klasičnu muziku ne treba da brine što su još sredinom 20. veka, umetnici otvorili um ka tome da svaki zvuk može biti muzika, u zavisnosti od konteksta. I ja svakako nisam prva u ovoj ideji i pristupu. Shhhumigrad su muzičke radionice sa javnim nastupima u kojima se lokacije grada pretvaraju u instrumente tako što se grupa građana (ne-muzičara) služi samo predmetima koje su zatekli na licu mesta. Meni je bio veoma zanimljiv izazov da stvaram kompozicije od ćoškova, igrališta, krovnih terasa i ruševina, i to bez pomoći treniranih muzičara, već građana koji tu žive i svakodnevno prolaze. Dopada mi se ideja da stvaram situacije u kojima se svako nalazi izvan svoje zone komfora, pa i ja, i tako zajedno prolazimo kroz sasvim nova iskustva i otkrivamo sebe u do tada nepoznatim situacijama.
K: Učestvovala si u istraživanju koje pokazuje da je broj radnih mesta za muzičke profesionalce u državnim institucijama u Srbiji (ovde se prvenstveno misli na obrazovne institucije) sedam puta manji u odnosu na godišnji broj diplomiranih muzičkih profesionalaca. U čemu vidiš rešenje tog problema i da li smatraš da je važno da mladi muzičari razmišljaju inovativno i u neku ruku preduzetnički sa znanjima koje su stekli tokom studija?
M: Da, već neko vreme pratim istraživanja i držim predavanja o Muzičkoj profesiji, muzičkom menadžmentu i kreativnom preduzetništvu. Našem obrazovnom sistemu je potrebno mnogo reformi, pa tako i muzičkim školama i fakultetima. Mi smo jedna od retkih zemalja u svetu u kojima država plaća tinejdžerima da se od 15. godine vrlo usko usmere ka muzici, a da ćak ne moraju biti ni izuzetni talenti (jer su profesorima neophodni puni fondovi časova i određen broj đaka). Tako 1000 mladih u Srbiji do 19. godine, potpuno zaludno posveti 4 godine svog života i nauče da napišu ekspoziciju barokne fuge, vokalni srednjovekovni motet, reše harmonske zadatke sa kompleksnim modulacijama, sve to odbrane usmeno u teoriji i još izvedu celo-večernji resital na nekom instrumentu. Usput, tokom srednje muzičke škole nemaju pristup velikom broju predmeta opšteg obrazovanja, među kojima su i matematika, geografija, hemija, dok su fizika i biologija svedene samo na jednogodišnje brzinsko sprovođenje samo kroz oblasti za koje neko izgleda smatra da su i jedine važne muzičarima: u fizici – akustika, u biologiji – bolesti zavisnosti i seksualno prenosive bolesti. Uz sve to, u celoj Srbiji, na fakultetima postoji ukupno 300 mesta godišnje na muzičkim odsecima. Naravno, manji je broj studenata koji zaista na kraju i završi te fakultete, a još manje je onih koji uspeju da se zaposle u oblasti muzičke profesije posle studija. Tako da, moje je mišljenje da bi bilo mnogo pametnije, kada bi sve srednje muzičke škole u Srbiji uvele više opšteg obrazovanja i smanjile dozu muzičkih stručnih specijalizacija u tako ranom dobu, jer će zaista biti vremena i mogućnosti kasnije, za svakog ko i posle te srednje, sa 19 godina shvati da je muzika zaista pravi poziv za njega. Zatim smatram da bi muzički odseci na fakultetima trebalo da pruže više praktičnih menadžmentskih i preduzetničkih veština, koje bi osposobile studente da samostalno osmišljavaju, planiraju i vode svoje karijere nakon studija. A sve osnovne škole u našoj zemlji bi trebalo da uvedu dva muzička instrumenta kao obavezne predmete tokom svih 8 godina, uz vrlo simboličan, fleksibilan i lagan program. Ne u svrsi formiranja i razvijanja talenata! Već u svrsi formiranja i razvijanja kognitivno sposobnog i inteligentnog društva, za koje umetnost ima neprocenjiv značaj.
K: Jedan od projekata na kojima si učestvovala, a u koji je uključen rad sa jako malom decom jeste Zvechkalica. Koliko te takva iskustva inspirišu u samom komponovanju muzike i šta sve možeš novo saznaš i naučiš u radu sa decom?
M: Obožavam rad sa decom, jer uz njih redovno ulazim i u njihov svet. Tako me redovno podsećaju da je sve moguće, da sve može da postoji, da su obične stvari neverovatno zanimljive, da su apsolutno nemoguće stvari u stvari odmah iza ćoška, da strahovi ne postoje, da toliko toga ima zauvek da se otkriva i da smo mnoga pravila mi odrasli potpuno bez veze smislili. Od uvek sam imala poseban nivo razumevanja sa decom, pa sam tako podstaknuta mnogobrojnim naučnim studijama pokrenula Zvechkalicu. Zvechkalica je program muzičkih radionica koje stimulišu kvalitetan intelektualni i emotivni razvoj kod beba i dece do 6 godina, dakle od prvih dana, pa sve do polaska u školu. Istraživanja su dokazala da sve do 5 godine, dečiji mozak je u najvećem potencijalu za razvoj velikog broja veština. A zatim do sedme godine dečije sposobnosti za brzo učenje i usvajanje su već pet puta smanjene! Naravno, da i u osnovnoj školi dečiji mozak brže i bolje uči od mozga odraslog čoveka, ali velika je šteta propustiti stimulaciju razvoja glavica tokom tog najranijeg uzrasta od 0 do 5 godina. Tako se na Zvechkalici kroz igru, zabavu, pevanje, plesanje i sviranje, kod beba i dece razvija motorika, memorija, logika, govor, sluh, ritam, empatija, tolerancija, socijalizacija i dodatno povezuje sa mamom i tatom, koji uvek jednako učestvuju sa njima na časovima. Pored komercijalnih radionica, Zvechkalicu održavamo i u domu Dragutin Filipović Jusa za odojčad i decu bez roditeljskog staranja od 3 do 7 godina. Trudimo se da mališane iz doma uverimo koliko su divni, sposobni, pametni i kreativni, pripremimo ih na učenje i polazak u školu, i nadamo se, održimo i sačuvamo njihovu veru u sebe, svet i ljude oko njih.
K: Na ovogodišnjoj Webiz konferenciji u Zrenjaninu tokom tvoje prezentacije, a na naše veliko oduševljenje, svi u publici smo imali priliku da učestvujemo u kreiranju jedne kompozicije uz pomoć naših mobilnih telefona. Sve je to bio uvod i najava za veliku premijeru projekta PHONES:ON koji će svoje premijerno izvođenje imati 27. juna u Dvorani Beogradske filharmonije. Kako bi objasnila publici šta da očekuju od tog koncerta i zašto ne bi trebali da propuste ovaj događaj?
M: Ja ne mogu da dočekam taj koncert! Radujem se i tri dana unapred pre svake probe. Ovo je zaista prvi koncert u svetu na kom se sve kompozicije izvode uz različitu upotrebu telefona. Jeste, na Webiz konferenciji je publika izvela jednu od kompozicija koje će biti na program i ovog koncerta koji se približava. U kompoziciji Dženifer Volš svi ispevavamo naše reakcije na naš Fejsbuk news feed, uživo. Zatim u mojim kompozicijama, uz instrumente, telefoni služe za praćenje video nota, scenske efekte i upotrebu više besplatnih aplikacija za telefone (koje svako može da pronađe na internetu). Andreja Andić je napravio sopstveni digitalni instrument u obliku web ablikacije i napisao kompoziciju za izvođenje telefonom. Kompozicija Johanes Krajdlera je za pijanistu koji usput fotografiše svoje ruke, sebe i publiku. Na programu će biti još i dve kompozicije koje izvodi publika. Jednu je napisao David Helbih za osmišljeno slušanje okoline, s tim što će naša okolina biti ispunjena svirajućim telefonima i na kraju ćemo izvesti novu verziju kompozicije za publiku sa telefonima, koju su neki čuli i izveli na Webiz konferenciji. Ovaj koncert je opet još jedan način na koji ja, po svom običaju, pretvaram neki svakodnevni objekat ili pojavu u umetnost i pokušavam da stvorim sasvim novo iskustvo i za izvođače i publiku. Isto tako, umetnost je jedina oblast u kojoj tehnologija nikada neće moći da zameni čoveka, a na ovom koncertu ćemo se truditi da probudimo umetnika u svakom prisutnom čoveku, uz pomoć njegove svakodnevne tehnologije.
K: Koji su tvoji dalji planovi nakon premijere PHONES:ON i šta to još publika može da očekuje od tebe u narednom periodu?
M: Nakon premijere PHONES:ON sledi veliki posao oko pripreme i organizacije turneje po regionu i svetu. Paralelno uz to, tu su uobičajene narudžbine kompozicija za zanimljive ansamble, oko kojih ću imati dosta (zanimljivog) posla. Takođe, saradnik sam na tri različita multimedijalna i interdisciplinarna projekta, od kojih jedan uključuje i zvučno oslikavanje emocija koje detektuje veštačka inteligencija, kome se posebno radujem!
PHONES:ON je interaktivni koncert nove muzike i zvučnih instalacija, čuvenih kompozitora iz Nemačke, Irske i Srbije. Koncert je jedinstven u svetu po tome što dela slučajno mogu, ili namerno traže da se izvode uz različite načine upotrebe pametnih mobilnih telefona. Tako telefoni služe kao izvor zvuka, prikazuju note, šalju i dobijaju uputstva, diriguju, sviraju, osvetljavaju lica izvođača, fotografišu, prikazuju video sadržaj i koriste različite aplikacije. Publika takođe učestvuje u nastupu, tokom određenih kompozicija, služeći se svojim telefonima i prateći uputstva sa scene. Besplatne karte za koncert PHONES:ON mogu se dobiti slanjem prijave na e-mail izvođača: udruzenje.zabuna@gmail.com. Više informacija možete saznati na sajtu projekta.